Спасили смо малу креју

Било је лепо сунчано мајско јутро. После доручка кренули смо у наше двориште. На степеницама испред улазних врата наше школе пијукало је мало беспомоћно младунче креје. Било смо јако изненађени, а учитељ нам је рекао да је вероватно испало из гнезда или да га је мама учила да лети па је пало.

Одлучили смо да му помогнемо. Нера је отишла у продавницу и донела кутију, Милица је нашла мало сена у школи, а Ања га је узела у наручје. Знали смо да га морамо нахранити. Нашли смо парче саламе, кидали смо комадиће на величину црвића и хранили голуждраво птиче. Сламком смо му давали воду. Када је јело престало је да пијуче и почело је да дрема.

У свима нама је тињала стрепња да ће га мачка појести и решили смо да га држимо у школи. Међутим, нисмо знали да ли може без хране и воде када ми одемо кући. Нера је предложила да га однесе кући, јер је већ тако хранила малу сову, и да га ујутру поново донесе у школу.

Договарали смо се које име да му дамо. Било је више предлога. Неко је предлагао да га зовемо Срећко, неко Живко, а на крају смо се сетили приче о врапцу Пудику и одлучили да му дамо то име.

Постао је много  везан за нас. Када би био сам пијукао би, а када би имао друштво дремкао би и чешкао крила. Када би га узели у руке он би се тако чврсто држао својим канџицама да би га једва одвојили. Када би га пустилу у траву покушавао је да полети.

Оно сто нас је посебно задивило  је понашање  Пудикове маме и тате. Они су обилазили око наше школе и будно мотрили на нас и Пудика. Схватили смо да малог птића морамо вратити природи. У кућицу, коју смо направили још пре неколико година, убацили смо доста сена, направили гнездо и у њега убацили птића. Пратили смо како га мама храни, док тата будно мотри да ли су безбедни.

Данас је петак, 1. јун 2018. сигурни смо да је Пудик на безбедном и да ће већ у понедељак када дођемо у школу моћи да лети. Такође, прижељкујемо да нас не заборави и да некада опет долети до нас.

ИО Рожанство